KOLUMNA GOJKA BERIĆA: Kao da Von der Leyenovoj nije jasno da Vučić nikada neće okrenuti leđa Putinu
Piše: Gojko BERIĆ (Oslobođenje)
Došlo je vreme kada ljudi širom sveta, kako u razvijenim tako i u nerazvijenim zemljama, dižu glas protiv političkog i svakog drugog terora, siromaštva i raznih vrsta nepravde. Fokus svih ovih protesta je često isto – da Kurta treba da siđe. Tokom proteklih meseci i nedelja, brojni gradovi, udaljeni jedni od drugih hiljadama kilometara, bili su poprišta nasilnih uličnih protesta i sukoba nezadovoljnog građanstva s policijom, a ponekad i vojskom. Žrtve su pale, a borba za pravdu u dimu ulice nosi svoje žrtve.
U rušilačkim demonstracijama u dalekom Nepalu, koje su započele 8. septembra, desetine hiljada mladih ljudi, ogorčenih zbog raširene korupcije i siromaštva, izašle su na ulice glavnog grada Kathmandua, palile i uništavale vladine zgrade i domove političara. Policija je otvorila vatru na demonstrante, usmrćujući više od sedamdeset ljudi. Sledeće nedelje došlo je do žestokih sukoba između policije i demonstranata u Marseilleu, utočištu arapskih migranata, kao i u pariskim predgrađima. Macronov tron ljulja se poput čamca na uzburkanom moru. Tokom prošlog vikenda, London je bio domaćin više od 100 hiljada demonstranata, pretežno desničara. Skup je bio posvećen slobodi govora, ali je ubrzo prerastao u protest protiv ilegalnih migranata, uz parolu “Pošaljite ih kući.” Zanimljivo je da sve ove proteste, bez obzira na sličnosti ili razlike, povezuje isti simbol – krvava šaka.
U Srbiji se dešava nešto. Među pobunjenim studentima pojavili su se znaci zamora. Takođe, beleže se i politički raskoli. Pojavile su se i neke afere, i više ništa nije kao što je bilo na vrhuncu njihove mladalačke energije, kada se u Beogradu, u jednom danu, okupilo pola miliona nezadovoljnih mladih ljudi.
Ipak, iako je njihov bunt bio dirljivo impresivan, većina društva nije im pružila podršku. Imali su maksimalnu podršku opozicionih medija i istaknutih pojedinaca, ali to nije bilo dovoljno. Vojska se stavila na stranu Vučića, kao i institucije sistema, dok su režimski mediji radili svoj deo. Mnogi su izdali studente – većina njihovih profesora, čak i roditelja, pa i vrhunskih sportista?! Na kraju ih je iznevjerila i Evropa, oličena u Ursuli von der Leyen, nesigurnoj predsednici Evropske komisije. Čak ni brutalnost Vučićeve policije nije gospođi Ursuli bila dovoljna da predsedniku Srbije izrekne strožiju kaznu od blagog ukora, nego se s njim grlila i slikala prilikom njegovog dolaska. Ona to, navodno, čini zato što se još nije odrekla srbijanskog litijuma, niti se oslobodila straha da bi Vučić mogao odvući Srbiju na ruskog stranu. Kao da samo Von der Leyenovoj nije jasno da Vučić nikada neće okrenuti leđa Putinu.
Dok žandarmerija i specijalne jedinice policije, uključujući i profesionalne batinaše u civilu, nastavljaju da spavaju u čizmama, spremni za novu rundu nasilja nad neposlušnim građanima, predsednica Evropske komisije iščekuje zagrljaj sa Vučićem, preobraćenim u demokratu i vernika koji će se moliti u crkvi briselske birokratije.
Međutim, urednici prorežimskih tabloida u Beogradu najbolje znaju da se to čudo neće desiti, i nastavljaju urnebesnu kampanju protiv tzv. blokadera, kako nazivaju “špijune koji teroriše narod.” U činjenici da je krvava šaka kao simbol primećena na demonstracijama širom sveta, koje su ugrožavale postojeću vlast, “Kurir” vidi dokaz da su blokaderi planirali da izazovu haos i građanski rat i u Srbiji. Sve to govori da se moramo osloboditi mita iz socijalističke epohe prema kojem policija postoji da bi štitila narod. Uvek i svuda, bilo u totalitarnim ili demokratskim režimima, policija je štitila vlast jer je i sama deo nje. I to važan deo. Na kraju krajeva, policiju ne plaćaju humanitarne ili nevladine organizacije, plaća je država. Između vlasti i neposlušnog naroda, ona će uvek biti na strani vlasti.
Donald Trump nije oklevao da u uzavreli Los Angeles pošalje hiljadu svojih gardista, da po hitnom postupku, ukoliko je potrebno i silom, vrate grad normalnom životu. Istina, danas je teško zamisliti nekog sarajevskog Ivicu Dačića kako bi ovdašnjoj policiji naredio da građane, koji prelaze granicu pristojnosti demonstrirajući, udara gde stigne i kako stigne. Čak i kada bi to želeli, policija u Sarajevu nema koga da bije. Radnička klasa kao takva ne postoji, rudari su izgubili rat s doba novog ustroja, medicinari, profesori i učitelji nisu vični uličnim okršajima, penzioneri su mahom bivši ljudi, a naša studentarija je mirna i tiha poput viktorijanski vaspitanih devojaka. Narod nije svestan načina kako da se izbavi iz ponižavajućeg stanja – ne izlazi na ulice, a uporno glasa za one koji su ga doveli u takvo stanje.
To ne znači da je naša policija imuna na viruse koje je u očima građana kompromituju. Cela serija afera, starih i novih, ukazuje da u njoj, od vrha do dna, postoje ljudi skloni korupciji i često u sprezi s organizovanim kriminalnim grupama. Policija se nije proslavila ni u zaštiti građana, posebno žena, od nasilja i nasilnika, s kojima često ne želi da ima mnogo posla. I tada se, naravno, pojave ti Panteri, koji preuzimaju stvar u svoje ruke, prvo kao zaštitnici životinja, a zatim kao humanisti koji love pedofile?! I nije da ne uživaju simpatije mnogih roditelja.
Pretresom je utvrđeno da su neki od njih posjedovali drogu i oružje, pa je nejasno kakve to ima veze sa “poslom” kojim su se bavili? Petorica članova Pantera uhapšena su pod sumnjom da su zajednički počinili više krivičnih dela. Panteri su novi fenomen u carstvu bezakonja u Bosni i Hercegovini, koji zahteva hitnu političku raspravu ako još uopšte postoji volja da ova država radi svoj posao.
